Tekst i foto: Dario Novalić

Rođeni Beograđanin, iskusni turistički radnik, novinar, autor i kuhar Radmilo Bumber nedavno je sa svojom ekipom nove turističke televizije Balkan Trip boravio u Sarajevu. Razlog- snimanje  materijala za popularnu emisiju ove televizije “Hrana za dušu” u kojoj je Bumber glavna faca i glavni kuhar.

Tako je kuhao sogan dolmu u poznatoj sarajevskoj Inat kući, pravio ćevape u ćevabdžinici  Ferhatović , snimali su priču o Begovom etno selu, otkrili tajne  “muške vode” u Kladnju, čajeva u popularnoj čajdžinici Džirlo...

Prije nego što pogledate tri emisije koje je ova ekipa pripremila i koje će uskoro i emitirati, pročitajte šta o Balkanu i ljudima na ovim prostorima govori neko ko je u turizmu pune 53 godine. 

Molim da nam se predstavite, koje ste godište i od kada ste u turizmu? Čime ste se bavili prije ovog tv- dijela gde pravite dvije kvalitetne i gledane tv emisije?

- Evo nas da sviramo kontrabas. Gde me danas nađe, kad moram da snimam ceo dan. Ajde, nema kukanja. Ja sam Radmilo Bumber, rođen u lepom gradu Beogradu, kao naslednik prethodnih šest generacija Beograđana. Već po rođenju bio sam hendikepiran. Nažalost, svi  koji su najmanje četiri generacije rođeni u Beogradu, nemaju nikoga da im pomogne. Beograđani su samo Beograđani, prepušteni samo sebi. Nemaju zemljake da im pomognu.

Turizmom sam počeo da se bavim davnog  6. marta ’68. godine, pa sad vi izračunajte koliko je to godina. Previše turizma za jedan ljudski vek! Ko zna, možda sam ja reinkarnacija nekoliko turističkih radnika, a da to ni ne znam.

Ceo svoj radni vek proveo sam u turizmu. Radio sam malo u JAT-u, malo u Birou za međunarodnu razmenu omladine i studenata Jugoslavije, a od Biroa je nastao kasnije veliki Jugoturs. Skoro sedamnaest  godina radio sam u Predstavništvu "Riviere" " Lagune", Anite iz Poreča u Beogradu. Jednom rečju predstavljao sam sa mojim koleginicama ono što je najviše vredelo u Jugoslaviji- Istru. Kako vidim i danas su najbolji u regionu.

Pored turizma bilo je tu marketinga, a i novinarstva. Kad nam je država "pukla", taj segment se pojačao, a pre petnaestak godina sam se defintivno dao na turističko novinarstvo. I započeo sa proizvodnjom TV emisije "Srbija koju volim".

Bili su ratovi, no Beograđani i Sarajlije uporno vole i posjećuju jedni druge. Kažu da je najveći broj turista u Sarajevu i okolini, u doba korone ali i ranije, upravo iz Beograda. Kako to tumačite?

- Čujte, hteli to ili ne, prinuđeni smo da se posećujemo i sarađujemo. Jugoslavija je imala 23 miliona stanovnika i to treba da bude baza za razvoj  turizma na prostorima Jugoslavije. Meni je reč region ružna. Kao da se stidimo Jugoslavije, a izgleda da taj lepi naziv nismo ni zaslužili... Danas, ljudi kad putuju gledaju da je to blizu, da mogu, ako je potreba, i prije da se vrate svojim kućama, a to je ta razdaljina od Beograda do Sarajeva. Ono što je po meni još važnije, razumemo se. Nema velikih jezičkih brana.

Brioni, Vanga, odnosno Titov otok... Ušli ste prvi i prije i poslije ovoga rata?

- Da, to je interesantno. Mi smo imali ozbiljne sindikalne izlete. To se sad zove tim bilding, a i školske ekskurzije su imale sadržaj. Sve je moralo da ispuni jedinstveni cilj- edukaciju. Da se nešto vidi, nauči, podseti. Bezbroj puta sam bio u Jasenovcu, Bihaću, ili išli putevima Borbe ka slobodi, putevima AVNOJ-a, pa svraćali do Briona, Vange. Da, bio sam među prvim vodičima iz Jugoslavije koji su sa grupama svake nedelje odlazili do Poreča, Novigrada ili Vrsara, pa odatle išli na izlet do Briona, kasnije išli i na Vangu, Imali smo i "individualno" razgledanje Trsta. Bili su to lepi izleti za sećanje. Da ne zaboravim, obilazili smo mi i manastire, katedrale, bazilike...Bili su i radnici i učenici.

Kad su pale vize između Srbije i Hrvatske organizovao sam da turistički novinari iz Srbije posete Brione i tada smo bili prva novinarska grupa koja je otišla na Vangu. Verovatno stare turističke zasluge.

Jedan ste od rijetkih na Balkanu, rođen 1949., kome online tehnologije nisu tajna- kako to? Bez problema snimate, montirate video priloge, učestvujete na online diskusijama, aktivni ste na mrežama... Zar Vas ne vuče onaj parkić u Zemunu sa starijim ljudima, vršnjacima, da malo poigrate šaha?

- Vi se šalite. Ja jesam poznavao Svetozara Gligorića, Karaklaića, Milunku Lazarević i druge vrhunske šahiste, osvajače olimpijskih medalja, ali nikad nisam voleo da igram šah. Uvek sam voleo da budem sa lepim ženama, pa i sad volim. Zato putujemo, radimo, družimo se. Sve to mi daje elan i, što je važno, nikako da mi dosadi. 

Znate, moji vršnjaci i vršnjakinje pričaju samo o lekovima, kako kake, piške, a ja želim da radim i živim. Svaki dan pijem po šaku lekova ujutru i uveče, ali ja ne znam kako se većina tih lekova zove. Ne želim da se sa takvim glupostima opterećujem.

Kažu da ste ložili vizit kartice koje ste tokom svog rada skupili? Zašto? Da li ste ih prije toga digitalizirali, prebacili na kompjuter ili mobitel?

- Da, bile su mi dobre za potpalu. Dva dana sam ih ložio. Nisam ih digitalizovao, a razlog je jednostavan. Imam dosta godina i mogu svaki dan da odem u večna lovišta, pa će posle mene moja porodica morati da ih baca, pali. Da im olakšam posao.

Šta Vam se najviše sviđa u Srbiji, šta u BiH, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Vojvodini, Kosovu, Sloveniji?

- Čujte, Beograd ima dušu kao ni jedan grad i on je za mene prvi i neponovljivi sa svim svojim manama i slabostima. Čak ga neki ljudi uprljaju, unize, ali se on ponovo diže. Beograd je u svojoj istoriji preko 100 puta bio rušen i razaran i uvek se dizao kao feniks, on je moj grad i ja nemam drugi. Treba u njemu uživati.

Svaki deo Jugoslavije je lep na svoj način. O tome bih mogao da vam pričam dva dana. Sad sam se setio! Sedamdesetih sam kolima pratio biciklističku trku kroz Jugoslaviju- kakav je to bio doživljaj popeti se na Vrić pa spustiti se dolinom Soče. Ili Dubrovnik. Ja klinac, moji roditelji učestvuju na Dubrovačkim letnjim igrama, mi stanujemo u nekoj mansardi, oni odlaze na koncert a ja kroz krovni prozor gledam zvezdano nebo iznad Dubrovnika koje će mi i danas biti najzvezdanije. Malo nam je prostora da pričamo ovakvakve priče, da ih ostavimo za neki drugi put...

Gdje se najbolje jede? I šta? Dajte nam neki recept...

- Gde se najbolje jede?! Teško pitanje. Evo sad sam se setio. Iako smo svi u mojoj porodici bili članovi saveza ili kako se to sad kaže crveni, išli smo kod mog dede na slavu, Đurđevdan. Ti sendviči koje je za nas decu spremala druga žena moga deda Sveta, baba Vida, bilo je nešto slatko a taj ukus osećam i sad u ustima; kifla, puter, praška šunka, sir ementaler.. Sjajno.

Kada bi se biralo najbolje jelo svijeta za neku Nobelovu nagradu za okus- šta bi to bilo?

- U Šibenskom kanalu negde kod Jadrije i Gustine uvale sedimo u moru, vadimo pidoće iliti dagnje i, onako iz mora, sveže kusamo. Sada bi za mene ova dva jela bili kandidati za Nobelovu nagradu.

Apropo crvenih. Mi smo bili ateisti, ali smo poštovali porodicu i išli na sve porodične slave. Moj deda je bio veliki rojalista, babin rođeni brat sveštenik, moj tast je slavio Sv. Nikolu. Ljudi zaboravljaju da je u statutu partije lepo pisalo da li ste raščistili sa verom i veroispovesću...Moji i ja jesmo. Ja i danas ne slavim, ali obožavam da kuvam jaja za Uskrs, pripremim hranu za Božić...

Moja porodica nije slavila,  Znate, ja sam postao član partije sa 18 godina. Verovatno sam redak član saveza koji je imao i jedan glas protiv kad su ga primali u partiju, a taj glas bio je moj rođeni otac. On kao stari partijac, rekao je da još nisam zreo za partiju. Posle par godina bio sam mu partijski sekretar. 

Ja sam bio povezan u mesnoj zajednici koja je brojala 15.000 stanovnika, MZ Skadarlija u centru grada Beograda. Stanovali su tu narodni heroji, glumci, generali, pisaci, disidenti, radnici.. Jedino nije bilo seljaka. Da pobrojim nekoliko  poznatijih koji su mi bile komšije, stanovali u mojoj blizini. Poznati disident, čovek koji je napisao prvu Titovu biografiju, predsednik Raselovog suda Vladimir Dedjer. čuveni Sekularac, Vladica Popović, Mira i Guca Trailović, Oskar Danon, Isidor Papo, Dragan Maletić Tapi, Bepo i Zoran Rambosek......da ne nabrajamo više. Normalno, i moja malenkost.

Zemun- Beograd, opišite sličnosti i razlike? Nama je to isto, a Vi velite da je Beograd predgrađe Zemuna?

- Ovo je zamka. Ja sam rođen u centru tog predgrađa. Moj otac i ja smo uvek govorili da mogu da se preselim samo 15 minuta pešice od Šumatovca, bolje rečeno nekada Beogradskog bermudskog trougla- kafana Šumatovac, Lipe i Grmeča, gde se skupljao krem ondašnjeg življa u Jugoslaviji. Mirno su tu u baštama tih kafana sedeli, recimo, Zuko Džumhur, Vib, Ravasi, a naročito četvrtkom sedele bi tadašnje estradne zvezde kako bi se dogovorili gde će pevati za vikend. Svojevrsna muzička berza... I eto ja odoh u Zemun koji sad ne bih menjao za moj stari deo grada. A zašto? Moj deo Zemuna ima dušu, koju je, na žalost, dolaskom nekih ljudi, dobar deo Beograda izgubio.

Znate gomilu priča koje nigdje nisu zapisane. Sada to obilato koristi nova tv turistička kuća Balkan trip- da li ste svjesni da bi sve to Vaše znanje jednostavno propalo da nije ove nove televizije?

- Možda bi, a možda i ne bi. Nešto slično radim u emisiji "Gore dole po Balkanu - Srbija koju volim", ali nemam dovoljno para za bolju produkciju. Balkan Trip je ozbiljna, mlada, ali moćna produkcija... Sad smo u fazi snimanja 20 epizoda, a "Srbija koju volim " uskoro će imati svoju petstotu epizodu.

Koliko ste već emisija sa Balkan tripom uradili i koliko je emisija ostalo?

- Naš dogovor je, za sada, plus minus beskonačno. Idemo napred i ne mislimo da stajemo.

Ko koga prati- oni Vas ili Vi njih? Ipak je riječ o mladoj, kvalitetnoj i snažnoj ekipi.

- Velika potpora je od direktora gospodina Jovana Markovića koji gura, tu je mladi i staložen reditelj, Mladjen Minić, Vladan Stanković koji brine o tehnici i produkciji, pa novinari, montažeri Katarina Borisavljević, Jelena Radojković, Mihajlo Vitezović, Mladen Bulbuk. Ne smemo zaboraviti Kalema, Đoleta, Anđelka, Đorđa.... kamermane i tonce koji sjajno rade svoj posao. Neće zameriti ako sam nekog zaboravio.

Za Vas tvrde da biste mogli putovati prostorima ex Yu duže od godinu dana bez ijedne prebijene pare; na sve strane imate prijatelje i poznanike, ugostitelje, hotelijere koji bi Vas rado ugostili. Hoćete li probati napraviti takvu emisiju?

- To Vam je dobra ideja. Evo da se vreme prolepša pa da pokušamo. Zanimljivo.

Da li Vas je korona “ranila”  i u kojem smislu?

- Kako me nije ranila kad sam je dva puta ležao. Doduše, u blažem obliku. Znate, ova me korona podseća na devedesete. Sad mi je korona ukrala godinu dana života, a devedesetih su mi neki ljudi ukrali najlepše godine života, kad sam mogao najviše da dam državi, a i sebi.

Imate mnogo priznanja za svoj rad?

- Da, imam raznih ordenja i plaketa iz SFRJ. Meni je posebno draga zlatna značka "Riviere" iz Poreča. Proglašen sam za najboljeg radnika tadašnje prodaje u čijem sastavu je bila prodaja, agencija i marketing, pa tri Predstavništva u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, jednog turističkog giganta u Evropi. Znate šta to znači kad vas koleginice i kolege proglase za najboljeg radnika i to kad si daleko od očiju centrale.

Druga meni draga nagrada je Turistički cvet koji dodeljuje TO Srbije za doprinos u razvoju ruralnog turizma u Srbiji, putevi vina i rakije Srbije, i poslednja je nagrada Marko Polo koju sam dobio pre dve godine za Najbolje advent priče o Zagrebu. Nagradu je dodelilo Udruženje novinara Hrvatske, Udruženje turističkih novinara, FIJET Hrvatske i naravno TZ Zagreba i ured gradonačelnika.