Petočlana ekipa zaljubljenika u prirodu obišla je krajem prošle godine Orjen, najvišu planinu subadriatičkog dinarskog gorja. Nalazi se na tromeđi između Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske. U ovoj ekipi bili su: Nataša Nastić, Jelena Prodanović, Vlastimir Đokić i autor ovog teksta, kao članovi Planinarskog društva „Železničar“ Beograd, i Bobana Radojičić iz Planinarskog sportskog kluba „Pobeda“ iz Beograda. Srbijanskoj ekipi trebala se pridružiti i ekipa našeg magazina sa kojom već duže vremena zajedno pohode bosanskohercegovačke planinske ljepotice, ali je ona bila spriječena. Poslali su nam tekst i fotografije za ovu reportažu

Tekst: Nenad Perović

Mala petočlana ekipa je odlučila da iskoristi državni praznik i „dobije“ jedan dan manje za potražnju slobodnih dana i poseti najvišu planinu primorskih Dinarida - Orjen u Crnoj Gori. Baza i prva stanica na putu do neverovatnih oblika reljefa i šumskih zona raspoređenih na različitim visinama je bila Trebinje. Plan nam je da napravimo kružnu turu po parku prirode Orjen i da obiđemo najatraktivnije delove planine. Petak nam je počeo rano i stigli smo u selo Vrbanj podno najvišeg vrha Orjena (Zubački Kabao, 1894 m.n.v.) malo pre sedam časova. Tu nas je dočekao „lokalni vodič“ u vidu jednog šarplaninca, koji je bio neizostavan član naše grupe tokom celog dana. Na njegovo insistiranje morali smo ga povesti sa nama na stazu. Kretali smo se kroz hrastovu šumu u nižim delovima, bukovu u središnjem delu planine i četinarsku šumu relikta ledenog doba, muniku, u najvišim delovima planine.

Bez problema smo izašli na vrh Zubački Kabao, sa kojeg se pruža divan pogled na more, Reovačku gredu (jedan od mojih projekata koji treba proći), Vučji Zub, Hercegovinu, Lovćen, Rumiju i centralne crnogorske planine. Spustili smo se prvom napravljenom planinarskom stazom Crne Gore, koja je pravljena krajem 19. veka za prestolonaslednika Austro-Ugarskog carstva, što je i razumljivo jer nas je lokalni vodič pratio u stopu i davao podršku za uspon. Izgleda da je šarplaninac bančio prethodno veče, tako da je koristio svaku priliku pri pravljenju pauza da dremne. Ili je pak izgubio navike Metohije i prilagodio se orkuženju - Crnoj Gori. Pri dolasku na lokalitet Orjen sedlo, gde je i raskrsnica za Vrbanj, pokušali smo da oteramo našeg vernog pratioca, jer smo znali da sutra imamo spust niz amfiteatar Subre, gde ima dosta otpenjavanja i ferata sajli, pa smo strahovali da neće moći da se spusti sa nama.

Pokušavali smo da vičemo, gađamo kamenjem pored njega, ali ništa nam nije pošlo za rukom. Bio je konstantno nekih 50-ak metara iznad nas. Pri jednom mom okretu i proveravanju da li nas prati „sakrio“ se iza male gomile kamenja tako da mu se glava ne vidi... Posle nekoliko kilometara odlučili smo da mu ipak dopustimo da ide sa nama u grupi i pozvali ga svi grupno da nam se pridruži. Veliki žal ostaje jer nismo snimili taj prizor kada skače pored nas, vrti repom i kukovima koji prate pokrete repa - veću sreću nisam video u životu. Na putu do doma „Za Vratlom“ Planinarskog društva Subra, iz Herceg-Novog, nalazimo i beremo šumske ostrige (lat. Pleurotusostreatus), u narodu poznatije kao bukovače, koje dodajemo gulašu koji se krčka za nas, a deo ostavljamo za doručak za šampione. Hranimo našeg „lokalnog vodiča“ koji zatim odlučuje da nas napusti i nažalost nismo se drugi dan družili sa njim. Smeštamo se u dom, razmenjujemo utiske sa domarom, našim prijateljem, i kroz priču načinjemo flašu rakije od kruške, završavamo i odlazimo na spavanje. Čeka nas uzbudljiv dan sutra - spuštanje amfiteatrom Subre.

Posle doručka, odlazim malo ispred grupe da nađem lokalitet koji prošle godine nismo uspeli da nađemo - Zmajevo ždrelo. Uz pomoć mape, skrinšotova i GPS sata uspevam lako da nađem mesto gde se najlepše fotografije sa Orjena prave. Grupa me sustiže, obilazimo lokaciju i penjemo se na vrh Subra (1679 m.n.v.). Pravimo malu pauzu, razmenjujemo iskustva na vrhu sa drugom grupom i krećemo u poslasticu, a to je spust Subrinim amfiteatrom. Koristimo sajle gde ih ima, da lakše otpenjemo strmije delove i preko kamena i sipara se spuštamo u lokalitet koji sam prozvao „Vjetroviti do“ - ime sve objašnjava. Prolazimo kroz bukovu šumu do lokaliteta Žukovica, gde pravimo pauzu i divimo se prizoru, amfiteatru kroz koji smo se spustili. Posle 45 minuta dolazimo do naših kola, pakujemo se i nastavljamo druženje u Herceg-Novom, gde guštamo plodove mora i uživamo pored istog. Neko je stigao i da se okupa u nikada toplijem moru za ovo doba godine. Vraćamo se u Trebinje gde noćimo, a nedelju ostavljamo da razgledamo turističke znamenitosti Trebinja.

Ostaje žal što se naši prijatelji iz Sarajeva nisu priključili, ali zdravlja, Bože, biće prilika da se družimo! Čim pre to bolje, samo da zabeli Treskavica.J